Spoj balkanske muzike i latin džeza
Materijal za CD izdanje „Rain Dance“ kvinteta Vlade Maričića i legendarnog džez trubača Brajana Linča sastoji se od kompozicija Vlade Maričića koje su nastale uglavnom u periodu od 2000 godine do danas. One su plod dugogodišnjeg istraživanja džez pijaniste Vlade Maričića na temu uspešnog spoja džez i latin-džez muzike sa elementima tradicionalne muzike Srbije i Balkana. Suština ovog eklektičnog pristupa je u tome da je zadržana forma karakteristična za džez muziku ali da je rečnik muzičkog izraza sastavljen od mnogih elemenata balkanske muzike ( skale, ukrasi, način interpretacije). Uobičajeni dosadašnji način na koji su muzičari i kompozitori spajali ovakve elemente podrazumevao je interakciju na nivou osnovne teme dok je solo interpretacija ostajala u duhu džez izraza. Međutim, „world muzika“ se u poslednjih dvadesetak godina veoma razvila, a ponajviše na polju improvizacije koja je postala sve savršenija i uspešnija u korišćenju muzičkog materijala karakterističnog za Balkan. Ovo je iziskivalo novi pristup u arhitekturi improvizacije što je na kraju dalo dobar rezultat u izvođenju materijala na koncertu 2016. God. koji je snimljen i upravo sada predstavljen na cd-u ’’Rain dance’’. Posebno mesto na ovom cd-u zauzima Brajan Linč, zasigurno jedan od najboljih jazz trubača našeg vremena. Način na koji je on interpretirao kompozicije Vlade Maričića predstavlja krunski dokaz opravdanosti novog pristupa u interpretaciji ove vrste fuzije. Veoma je uočljiv kreativan i domišljat način mešanja džez fraza i balkanskih rečenica u sviranju Brajana Linča. Linč je inače dobitnik nagrade ’’Grammy’’ za najbolji album 2010. god. za saradnju sa Edijem Palmijerijem, a 2017. godine je bio u nominaciji za svoj cd ’’ Madera Latina’’. Dokaz uspešne saradnje Vlade Maričića i Brajana Linča je i izlazak ovog cd izdanja u digitalnoj formi za američko tržište i to u izdanju Brian-ove izdavačke kuće ’’Hollistic Music Work’’. Treba pomenuti i muzičare koji predstavljaju kvartet Vlade Maričića, a koji su dali nemerljiv doprinos u izradi ovog materijala kao i u stvaranju koncepcije albuma. Tu su Bata Božanić na basu, Petar Radmilović na bubnjevima i Lazaro Del Toro Vega na udaraljkama. Bata Božanić je dao veliki doprinos u kreiranju aranžmana kao i stislkih varijacija.
Koliko dugo saradjuješ sa Brajanom Linčom?
Kada sam 2009. god. posetio Umbria Jazz Festival u Perudji ( Italija) a na ideju i nagovor mog druga novinara Voje Pantića, imao sam priliku da upoznam neke of najuticajnijih jazz novinara u Evropi i svetu.Jedan od njih je i gospodin Tomas Konrad, čuveni dopisnik časopis. Jazz Times-a. Voja je pokušavao da ga nagovori Toma da poseti beogradski jazz festival, ali Tom je rekao da ga je strah da dodje u Srbiju jer je čuo kakve su se ratne strahote dešavale u toj oblasti. Tada sam ga ja upoznao i počeo da mu objašnjavam da je potpuno bezbedno i da je beogradski jazz festival jedan od najboljih u Evropi.
Tom je posle kraćeg ubedjivanja pristao. NAkon prve posete Beogradu on je toliko zavoleo Srbiju da je svake sledeće godine dolazio sa suprugom kao na odmor. Nakon nekoliko godina druženja, rekao sam Tomu da nameravam da napravim koncert na kome bih pozvao kao gosta nekog jako dobrog jazz trubača koji ujedno jako dobro vlada i latin jazz stilom, ali da ima otvoren um i za našu balkansku ornamentiku. Nakon kraćeg vremena Tom Konrad mi je predložio Brajana Linča kao jednog od trenutno najboljih jazz trubača na svetskoj jazz sceni koji je 2010. god. dobio nagradu Grammy za najbilji latin jazz album koji je snimio u saradnji sa čuvenim Eddie Palmieri-em. Ja sam bio oduševljen ali do konkretne saradnje je prošlo još nekoliko godina.Napokon 2016. god. organizatori beogradskog jazz festivala su mi predložili da moj bend bude predstavnik domaće jazz scene i da otvorimo 32. bg jazz festival. Za tu priliku Dom Omladine Beograda obično odobri nešto veći budžet za bend koji otvara festival kako bi omogućio da bend pozove gosta iz inostranstva. Tada sam shvatio da je dobra prilika da pozovem Brajana Linča da dodje u Srbiju i da zajedno nastupimo.
2. Koliko ti znači album Rain Dance?
Kompozicije sa albuma ‚‚Rain Dance'' su nastale uglavnom u ranijim godinama, ali smo ih moj bend i ja svirajući godinama doveli do daleko višeg nivoa.
One sada zvuče daleko drugačije nego u originalnom zvučanju i izvodimo ih u drugačijem orkestarskom sastavu. Na albumu ‚‚Rain Dance'' ove kompozicije su izvedene uživo i to sa Brajanom Linčom na trubi koji j ovim kompozicijama dao poseban šmek. NA kraju, sam koncert smo izveli , po mom mišljenju, veoma dobro.Kada sam Brajanu predložio da ovaj materijal izdamo na cd-u koji bi u isto vreme izašao i na teritoriji Srbije i Evrope kao i na teritoriji USA i Kanade ali u izdanju Brajanove izdavačke kuće ‚‚ Hollistic Music Work''. Upravo sad smo svedoci ostvarivanja tog našeg plana. Za mene je veoma važno to što smo uspeli da jednu dobru interpretaciju originalnih kompozicija snimimo i plasiramo na tržište. To je veoma dobar proizvod rečeno jezikom biznisa.
3. Ti si autor za zavidnom diskografijom na ovim prostorima, koliko je teško sačuvati svoj stil i osobenost u okviru džeza?
Taj lični pečat je nešto što se gradi on najranijih dana. Recimo, prva kompozicija na cd-u, ‚‚Slavic Fantasy & Rain Dance'' ( drugi deo po kome se zove cd, Rain Dance) je nastala kada sam imao 15-tak godina kao jedan mali eksperiment spajanja jazz rifa sa jednom frazom iz tradicionalne muzike.
Ono što me izdvaja od ostalih kolega koji se bave spajanjem jazz i balkanske muzike je činjenica da se držim jazz forme ali rečnik inprovizacije u solo deonicama kombinujem sa skalama i frazama koje su karakteristične za Balkan. Dakle, pored nekog spontanog ličnog izraza potrebna je i neka vrsta istraživanja. Ne treba zaboraviti da je jazz muzika intelektualni rad pre svega, pa tek onda vrhunska tehnika izvođenja, poznavanje harmonije ( funkcija, tonaliteta, skala, muzičkog materijala i sl.) Moja osnovna poruka mladim muzičarima sa naših prostora je da svoju ličnu originalnost mogu postići jedino ako u nju ukomponuju i muzičko-istorijsko nasleđe svog naroda. To je komparativna prednost bez premca. NArodna muzika zemalja zapadne evrope je duboko utkana u klasičnu muziku tako da je njihov teret istraživanja u isto vreme i lak i težak. S jedne strane, klasična muzika je kulturna tekovina celog sveta pa je samo muzičko obrazovanje već pretpostavka pozavanja evropskog muzičkog sentimenta. Ali, u isto vreme tu je i zagonetka - kako biti originalan kada svi u Evropi imaju isto nasleđe? Mislim da je ovo tačka u kojoj smo mi sa Balkana u blagoj prednosti.
4. Ko su za tebe najznačajniji džez muzičari sa kojima si saradjivao?
Značaj i uticaj nekih ljudi na moj muzički razvoj nije uvek u korelaciji sa njihovom relevantnošću na domaćom i svetskoj jazz sceni. To je više skup utisaka i i poruka koje razmenimo sa svetom oko sebe. Takođe, momentum ima presudnu važnost. Recimo, neki ljudi su mi veoma pomogli u periodu kada sam se razvijao kao jazz muzičar iako nisu bili zvezde svog posla. Sa druge strane, postoje momenti u kojima sam imao priliku da sviram sa velikim jazz umetnicima i to je nemerljivo iskustvo jer tada shvatiš kako lako može da bude bavljenje jazz muzikom kada radiš sa takvim majstorima. Postoje i indirektni uticaji, koje često nazivamo ‚‚idolima'' ( što je pogrešan termin). Od domaćih muzičara izdvojio bih ljude koji su mi u vreme kada sam bio mlad muzičar pomogli da budem ovo što sam danas, kao što su Lazar Lale Tošić, Bata Božanić, Miša Blam, Miroslav Karlović Karlo, Luka Bošković, Mimo Mitrović, Jova i Đino Maljoković, Goce Dimitrovski i mnogi drugi. Što se tiče stranih muzičara sa kojima sa imao čast da nastupim ili snimim album su svakako Alvin Queen i Reggie Johnson ( R%eggie je svojevremeno svirao sa John Coltrane-om kao i sa mnogima drugima iz te generacije) sa kojima sam snimio svoj prvi jazz trio cd pod nazivom ‚‚Old Dreams & New Friends'' u Beogradu, ali i relativno nepoznat američki jazz trubač sa kojim sam natupao u londonskim jazz klubovima krajem osamdesetih i početkom devedesetih - Haji Akhba, koji je bio član orkestra James Brown-a, Van Morrison-a itd. Sa nekim od mojih idola sam imao prilike da se upoznam i čak napravim fotografiju ali ne i da nastupim, kao što je Herbie Hancock. Sa nekima sam svirao da jamm session scenama ali to nije toliko bitno. Na kraju, Brajan Linč, svakako kao jedan od najboljih muzičara svoje generacije sa kojim sam imao privilegiju da sarađujem na najbolji mogući način a to je izvođenje mojih originalnih kompozicija.
5. Ko su tvoji uzori u džezu?
Vreme kada sam bio mlad jazz muzičar se veoma razlikuje od današnjeg. Jednostavno planeta više nije kao što je bila. To je , da se izrazim šaljivo, bilo analogno vreme. Imali smo ploče, bioskop, stripove i dva programa na TV-u. Ali, bar što se muzike tiče, to je bilo vreme koje je bilo naklonjenije muzici i muzičarima jer nije bilo bezgraničnog besplatnog downloud-a muzike koje je u suštini obezvredilo muziku, kompozitore i izvođače. Imali smo priliku da se fokusiramo na određene muzičke radove najvažnijih muzičara tog vremena i da se bavimo tim radovima jedno određeno vreme, odnosno da ih analiziramo i proučavamo. Na samom početku svog bavljenja muzikom bavio sam se klasičnom muzikom u muzičkoj školi. Od petnaeste godine privukao me je rock & roll, kao i sve moje vršnjake. NAkon što sam savladao sve što je meni bilo zanimljivo u tom muzičkom stilu ( Emerson & Lake & Palmer, Rick Wakeman, Deep Purple itd.), na radio programu sam prvi put čuo Bill Evans trio. Ta muzika me je okrenula ka jazz muzici zauvek. Pored Evansa, slušao sam i Chick Corea aqoustic & electric band, Herbie Hancock, ali i cool jazz Miles Davis-a sa svim njegovim postavama, zatim Bud Powell na koga me je usmerio moj stariji kolega Miša Krstić kao i mnogi drugi koje ne želim sada da nabrajam.
6. Da li je spoj latin džeza sa balkanskim melosom dobitna world music kombinacija?
Svakako da spoj latin jazz-a sa balkanskom muzičkom ornamentikom predstavlja jedan od najkompatibilnijih spojeva. Ne radi se samo o sličnosti na polju ritmike već je evidentna i sličnost mentaliteta naroda balkana sa narodima južne amerike i kariba. Ali kada govorimo o world music pokretu koji je osamdesetih lansirao Peter Gabriel, vrlo brzo se pokazala američka kulturna dominacija i dominacija na muzičkom tržištu. Vrlo brzo se pokazalo da mnogo bolji prolaz na muzičko tržište SAD-a i Velike Britanije ima muzika naroda bivših britanskih kolonija u Africi npr. rimovanje muzike i download predstavljaju značajan procenat u prodaji muzike, izdanja iz istočne evrope su i dalje daleko od očiju zapadne publike. Srećom, jazz muzika ne spada u world music legat već ima svoje posebno mesto na tržištu muzike. Jedan od presudnih razloga je i činjenica da je jazz muzika intelektualna kategorija i slušanje jazz muzike podrazumeva određeno poznavanje te muzike tako da ne spada u pretežno tržišnu kategoriju iako pravila tržišta pogađaju i jazz muziku.
7. Koliko je džez trenutno potisnut u našoj zemlji kao muzička forma?
Zahvaljujući ogromnom tehnološkom napretku u poslednjih dvadesetak godina, kao i promeni našeg međunarodnog položaja nakon devedesetih, došlo je do velikog napretka i na polju jazz muzike u Srbiji. Veliki broj mladih ljudi odlazi na prestižne muzičke akademije u Evropi i svetu, a snimanje muzike kao i izdavanje danas ne predstavljaju teško premostive prepreke kao nekada. U Srbiji postoji danas oko dvadesetak jazz festivala i domaći muzičari na festivalima izvode uglavnom originalne autorske kompozicije. Međutim, zbog ogromne marketinške premoći televizijskih kanala sa nacionalnom frekvencijom, udeo uticaja radisjkih programa na celokupno medijsko tržište je zanemarljivo. Posledica ovakvog odnosa snaga je opadanje slušanosti i uticaja radijskih programa na populaciju. Sa druge strane imamo i tzv. paketne radio stanice koje imaju zatvorene play liste gde je gotovo nemoguće plasirati bilo koji muzički stil koji nije strogo populistički. KAda na ovo dodamo i intelektualnu prirodu jazz muzike, dobijemo rezultat da jazz muziku u Srbiji sluša između 2 i 3 posto slušalaca. Čak i klasičnu muziku konzumira negde oko 7 % slušalaca i gledalaca. Mislim da se ovde više i ne radi o jazz ili klasičnoj muzici i krizi interesovanja već se radi o rijaliti kulturi i svemu ostalom, što danas i nije mnogo. Na svu sreću, jazz muzika danas i dalje ima vernu publiku u Srbiji i dokaz za to su pune sale na koncertima jazz festivala. U Beogradu u svakom momentu funkcioniše nekoliko jazz klubova. Jazz publika nije mnogobrojna ali je izuzetno verna.
.
8. Zbog čega mediji često zaziru od džezera?
Moje iskustvo na sreću nije takvo ali neko je pre izvesnog vremena pustio dezinformaciju u Beogradu da svaka jazz kompozicija zvuči kao free jazz iako znamo da free jazz predstavlja malu frakciju jazz muzike koja ima svoj značaj ali ni u kom slučaju ne predstavlja main stream. TAko često čujem od ljudi koji ne spadaju u jazz publiku kako ne vole jazz jer ne vole cičanje i vrištanje na instrumentima ( uglavnom misle na duvačke instrumente). Ova predrasuda je nanela mnogo štete jazz sceni Srbije ali moram da priznam da se, u poslednjih nekoliko godina, situacija dosta promenila u dobrom smeru.
Međutim, danas imamo situaciju da na mnogim tv kanalima sa nacionalnom pokrivenošću više i nema pravih muzičkih emisija u kojima se mogu promovisati nova muzička izdanja bilo kog muzičkog stila. Na sreću, to ne korespondira sa prodajom muzičkih izdanja ili interesovanjem publike za muzičkim izdanjima ili projektima.
9. Istorija džeza na našem tlu je zaista impresivna, no mladi ljudi su dosta o tome neobavešteni, da li imaš želju da svojim radom privoliš mlade ljude da slušaju i zavole džez?
Ja sam 1993. godine , sa grupom prijatelja, osnovao Šabački Jazz Fair koji je od dvehiljadite postao Šabački Jazz & Blues Festival. Za sve ovo vreme smo uspeli da stvorimo jedno stabilno jezgro jazz publike. Takođe, učestvovao sam u osnivanju nekoliko jazz festivala u Srbiji, npr. u Kraljevu ili u Inđiji. Sa druge strane, od devedesete godine sam u saradnji sa Beogradskim Jazz Festivalom. Lično sam pomagao kako sam mogao i umeo mnogim mladim muzičarima da dođu do pravih informacija ili kontakata. Ali, da bi se postigao rezultat merljiv procentima, potreban je sistemski rad koji mora da počne još od osnovnih škola. Sa druge strane, danas postoji jazz odsek u srednjoj muzičkoj školi ‚‚Stanković'', kao i jazz odsek na muzičkoj akademiji. Takodje, manje je poznato da postoji jazz odsek i u srednjoj muzičkoj školi u Leskovcu. Mislim da je potrebno da se na državnom nivou definiše pravac kojim želimo da idemo što se kulture tiče. Dokle god je glavna parola ‚‚ daj što narod voli'' , ne piše nam se dobro. U kulturi narodna volja ne sme biti glavni kriterijum, već se mora primeniti doktrina Dositeja Obradovića koji je svoj voljeni srpski narod voleo kao svoju rođenu decu ali se i tako odnosio prema njemu.
10.Džez je dugo vremena bio smatran za američki pop kulturni projekat, da li to važi danas?
Čuveni američki jazz muzičar i promoter Winton Marsallis je u jednom intervjuu izjavio da on smatra da je jazz ‚‚najameričkija od svih umetnosti'' ( ‚‚The most american of all arts''). Ova premisa odavno više ne važi jer je jazz ‚‚vlasništvo'' celog sveta. Međutim, Nju Jork je i dalje centar svih muzičkih dešavanja pa i n jazz sceni. Istina jeste da jazz muzika ne bi ‚‚preživela'' sedamdesete i osamdesete da nije bilo evropskih jazz festivala i evropske publike, ali američko tržište je i dalje najmoćnije na svetu i ono diktira događajima u muzičkom biznisu. Stih iz čuvene pesme ‚‚New York,New York'' : ‚‚If I make it there I'll make it anywhere'' ( ako uspem tamo, uspeo sam svuda) i dalje je aktuelna.Svedoci smo da bipolarni svet polako nestaje, a da se na njegovom zgarištu rađa multipolarni svet, ali to je proces koji će trajati godinama i pitanje sa kakvim ishodom. Sa druge strane, muzičari koji se bave drugim stilovima su se usavršili u impovizovanju tako da jazz više nije jedini muzički stil kojim dominira improvizacija. Ovo je uticalo na jazz muzičare da više istražuju i eksperimentišu. Mislim da su ti trendovi skrenuli jazz previše u pravcu klasike dvadesetog veka što je daleko od onoga što jazz treba da predstavlja. Iz nekog razloga lepe melodije su ‚‚proterane'' iz modernog jazz izraza. Često sam, šaleći se, postavljao pitanje mojim prijateljima jazz kritičarima : ‚‚ Ko je i kada odlučio da je, kada Pat Metheny svira svoju muziku, koja je predivna i koju karakterišu lepe melodije i posebna poetika, to super i ok, ali da u isto vreme drugima nije lako da se dokažu na svetskoj jazz sceni svirajući lepe melodije u svojim solo deonicama''. Čuveni Al Di Meola je nedavno izjavio da mu se ne sviđa pravac kojim danas ide jazz i ona je taj pravac nazvao ‚‚cerebral jazz‚‚. U svakom slučaju, jazz nije više ekskluzivnoi američki proizvod, ali američka jazz scena u velikoj meri diktira svetskom jazz scenom.
